Звезде, ти мали стаклићи на небу, чине моју људску душу тако малом и тако великом у исто време. Но сад се звезде не виде, толико је мрачно да једва видим људе који седе око мене.

Киша пада већ сатима, а овај камион у коме смо нема цираду, тако да киснемо као мали мишеви, наравно не може се ништа учинити, ипак је ово рат. Камион се једва креће по овом путу, толико се цима лево-десно да имам осећај да ће неко можда и испасти напоље, па их опоменем да се чврсто држе, јер то су моји момци, моја чета.

Кад је почео рат био сам само војник, слушао и извршавао наређења, али брзо сам напредовао до овог положаја, изгинули су млађи официри и вође чета, па су морали да их замене. Зашто су баш мене изабрали за вођу ове чете, немам појма, можда зато што сам био поштен и отворен са свима, можда због неког међусобног поштовања, али на крају то није ни важно.

Проклета киша, мокри смо до коже, једина добра околност је што нема ветра, мада и овако ће се неколико њих разболети. Поносим се њима, пре су кукали за све живо, а сада ћуте и чекају, постали су прави војници, потпомажу се међусобно, спашавају главе једни другима, толико чврстине и храбрости у целом свом животу нисам видео, о томе се пева у песмама, таква дела се провлаче кроз приче.

Затворим очи на који трен, одмах ми се појави кућа, моја жена са моја два сина, који једва чекају да се залете према мени, још увек су мали али у њиховим зеленим очима видим себе. Боже како ми недостају, загрлио бих их и не бих их пуштао сатима, знам да то није реално, моје момке не држи место, исти су тата, скроз су несташни. Пси би дотрчали први, два вучјака у пуној снази, опасне животиње, али тоталне мазе према онима који их знају.

Камион стаје, стигли смо. Чета искаче из камиона ко по команди, функционишемо као целина, свако зна шта му је чинити. Знам да су уморни и промрзли, али у овом тренутку не могу ништа да учиним за њих. Киша се полако смирује, сем лупкања по нама и камионима скоро да нема ниједног другог звука.

Улазимо у ровове, кад смо нашли наше место, запалио сам ватру и разместио их око ње, морам да их оживим, макар мало. Рекао сам им да попију и поједу нешто, не пуно, јер не знамо када се очекује наш офанзивни удар, морају да буду у стању да трче брзо, не смеју да се преједу.

Отишао сам до отвора у рову и држао стражу, док сам трепнуо пар момака је већ било по зидовима са пушкама на готовс. Само сам им махнуо да се врате за ватру и одморе, одмах су послушали. Толико ми је хладно да једва држим пушку. За пар сати ће почети да свиће, онда ће бити топлије, мада онда ће и пуцњава почети.

Један од момака ми је донео мало топлог заслађеног чаја, парче хлеба и малу тек испечену кобасицу, наместио се поред мене и почео да осматра околину. Трудио сам се да полако једем, јер нисмо јели како треба већ пар дана, ако прогутам све одједном изиритираћу желудац. Грејем руке о металну шољу, полако пијем чај, баш прија, добро је да су ставили доста шећера унутра, то ће нас мало уљудити.

Кад сам завршио, отишао сам до ватре, да видим да ли су сви добро, били су ћутљиви али су имали осмехе на лицима, знали су да ћу учинити све што је у мојој моћи да њима буде добро. Кад смо излазили из камиона један од момака је приметио дрво јабуке, па су њих пар донели јабука за целу чету, одмах смо се почастили.

Свиће, зраци лагано падају по околини, цела сцена би била прелепа да хаубице и топови нису кренули да раздиру пејзаж. Примећујем лешеве војника чију улогу сада ми имамо, земља се црвени, крв је слана, лепљива.

Видим да ће ово бити један од оних одвратних дана, знам и шта ће се све дешавати, мало ћемо размењивати ватру са непријатељем, хаубице и топови ће са обе стране носити ултиматуме, но нико се повући неће, а ми морамо напред. У једном трену ће командни штаб схватити да ово никуд не иде па ће послати команду за општи напад.

Поделио сам чету у три дела, два спавају док трећи стражари. Занимљиво је колико смо се навикли на буку, мислим да бих могао заспати и поред пса који лаје. Одспавао сам само једну туру, ипак ја морам бити будан и пазити на њих.

Око 17 часова, стигло је упозорење за припрему, будим момке и припремам их за покрет. Сви су спремни, делују као да су рођени баш за овај тренутак, време виси у ваздуху. Пар тренутака пре него што смо потрчали напред, рекао сам им да се поносим што сам имао прилике све да их упознам и да ако погинем биће ми част што гинем са њима.

Љубим крст који ми је моја срећа поклонила, издирем се: ”Нема страха”, при томе се иза мојих леђа чује громогласно, сви у један глас: ”Нема страха”. Узимам заставу у руке, небо је звиждало над нама, непријатељска артиљерија је слала кишу граната која је раздирала оно мало пејзажа што је остало.

Тренутак тишине, да ли је могуће?

Устајем и почињем да трчим напред, вичем: ”За мном” и чврсто стежем заставу са обе руке, као да ће ми је некo истргнути. Момци су одмах иза мене, трче у раштрканој формацији, пушке су им стегнуте у рукама, спремни су.

Митраљез почиње да шара по земљи, као да неко црта, а не као да пуца по нама. Нема стајања, сада постоји само напред.

У даљини, залазак сунца је обојио небо у крваво црвено, као да земља није била довољно натопљена.

Трчим из све снаге, застава се поносно виори а нема ни дашка ветра. Осврћем се, момци и даље упорно трче, пуцају насумице ка непријатељским рововима трудећи се да погоде било кога. Не смем стати, имам осећај да ако станем све стаје са мном. Трчим због оних иза мене, да им будем светионик у овом одвратном мраку, трчим и због оних испред, да им покажем да плима надолази, да је неизбежно оно што следи.

Митраљез само цакће, пева своју тужну песму док последњи зраци сунца падају по нама, изгледали су као стаза коју треба пратити. Тако ми лако падају по лицу да ме подсећају на један летњи дан испод храста, цео дан смо провели ту, ту сам те запросио, одмах си рекла да и бацила се на мене, била си девојка са најлепшим осмехом икада. Могао сам да осетим твој поглед када шета по мени, знала си да ме пазиш и мазиш, смејала си се мојим глупостима и подржавала ме у свему, увек сам могао да рачунам на тебе. Твог осмеха ми никад није било доста, он ми даје снаге срећо моја.

Гранате које падају около остављају благи звиждук у ушима и враћају ме у реалност, више ни не трепнем кад падну близу.

Сунце је полако зашло, као да није хтело да нас остави, трудило се да се што дуже задржи и да нам снагу. Ударац, у мом оку нестаде сјаја, земља се тако брзо приближава, у трену тама ме је загрлила. Схватам да сам завршио своје, чета ће моћи и без мене, нису мали, знају шта треба да раде, мораће да се снађу без светионика у овом хладном мраку.

Земља има неки чудан мирис, полако се губи сваки звук.

Ох Боже, молим Те, пази ми породицу, пази и ове момке овде, јер ни једне ни друге ја не могу више. Не дај мајкама да виде шта су њихови синови урадили, јер се због шаке моћника поубијасмо, а сигуран сам да ови са друге стране ни не знају за шта се боре.

Ја сам својим синовима обећао да ћу се вратити кући, видим да нећу испунити то обећање, немој се љутити на њих ако Тебе окриве за то, још су мали, не разумеју.

Схватиће једног дана да њихов тата није могао да допусти да неко стави цену на ваздух који дишу, да им узме њихово место под сунцем, па је платио шта је требало да се плати, да би његови синови расли како треба. Моји соколови зелених очију знам да ћете бити људине и да ћу се поносити вама, пазите на маму, јер она је сада све што имате.

Оче уморио сам се, води ме кући...