Прича о овом симпатичном симболу, који је своју праву популарност стекао развојем информатичког друштва, не почиње настанком првих рачунара и рачунарских мрежа. Она сеже далеко у прошлост, и његова историја почиње негде око шестог или седмог века нове ере.

Верује се да је симбол, сличан данашњем „ет“, настао као плод лењости латинских свештеника, преписивача књига. Они су у покушају да праве што мање потеза пером њиме заменили латинску реч „ад“ (ad), која значи ка, према, стопивши кукицу на а и продуживши је у усправну црту на латиничном слову d.

Ипак, научници су подељени по овом питању, па постоје и они који сматрају да је овај знак плод новијег доба, и да се појавио негде у осамнаестом веку. Прича је слична као и претходна. У покушају да се добије простији знак, који се може написати из једног потеза, преобличен је француски предлога „а“ (à), иначе сличног значења као и латински. Он је коришћен као трговачка ознака за цену по јединици мере. Рецимо: 1 килограм @ 10 динара. Ипак, и овај симбол није скроз личио на данашње „ет“, већ је се кукица на а само настављала на ознаку за акценат.

Док се претходне две теорије углавном заснивају на претпоставкама, италијански научник Ђорђо Стабиле (Giorgio Stabile), професор историје на Универзитету Сапијенца (Sapienza Università) у Риму, нашао је доказе да је „ет“ 500 година стари италијански симбол. Реч је о писму из 1536. године у коме се јасно види употреба овог знака. У њему се описује пристанак три шпанска брода натоварена добрима из Јужне Америке. Симбол је коришћен да означи „амфору“ - меру за количину, која се заснива на земљаним ћуповима у којима су тада преношене намирнице. Осим доказа у писаном облику, професор Стабиле наводи још и чињеницу да је такав начин писања карактеристичан за трговце тог доба. Он претпоставља да је управо овај знак из писма директан предак знaка из осамнаестог века, као и модерног знака „ет“. И, заиста, „ет“ се у модернијем добу употребљавало у трговачким и банкарским токовима, управо као ознака  за јединичну цену.

Захваљујући његовој употреби у комерцијалне сврхе, симбол је пронашао своје место на куцаћим машинама почевши од 1874, као и на првим тастатурама. Логична последица је била и његово укључивање у „Аски“ табелу знакова 1963. године. Тако је, све мање употребљавани симбол, више случајно залутао на модерне рачунаре. И вероватно би тако и остало да се један амерички инжењер (а ко би други :) ), Реј Томлинсон (Ray Tomlinson), није нашао у проблему. Он се бавио развојем првих система е-поште, и био му је потребан знак који се сигурно неће наћи ни у једном имену, којим би могао да раздвоји адресу машине од имена корисника. Срећом, на његовој тастатури постојао је залутали „ет“ симбол, који је био идеалан избор. Није се јављао ни у једној речи, а и само значење (ка, према, на) је било више него прикладно. Прва електронска порука послата је те 1972. године, и са њом је почела и модерна историја популарног „мајмунчета“, истргнутог од заборава и баченог у брзи свет новца и бизниса.