Опус комичарске групе Монти Пајтон, поред познате телевизијске серије и биоскопских филмова обухвата и низ музичких албума, књига, видео-игара и позоришних представа чији снимци циркулишу међу фановима, али у њега се често убрајају и дела која самостално потписују чланови групе, а у којима je препознатљив анархични дух групе. Мада је серија трајала од 1969. до 1974. године, група је наставила да постоји, окупљајући се на разним пројектима све до смрти Грејема Чепмена, 1989, која се може сматрати ефективним крајем.

Прве кораке у свету забаве будући Пајтоновци су направили у универзитетским позоришним трупама одакле су, свако својим путем, стигли до ББЦ-а, монополистичке телевизијске станице у Британији у то време. Мало пре тога оформљен је канал ББЦ 2, који је озбиљни ББЦ 1 требало да комплементира забавним садржајем. Одређен строгим законским прописима и цензуром, ББЦ је емитовао интелигентан, али конзервативан програм. Оно што се сматрало “добром комедијом”, морало је да се уклапа у уштогљене конвенције.  Енглески Пајтоновци средином шездесетих радили су “плаћеничке послове” сценариста и глумаца, бивајући све огорченији ограничењима и честим одбијањем скечева који се у исте нису уклапали. Стандардна тезга за сваког младог сценаристу био је рад на програмима Дејвида Фроста, прецењеног сатиричара који је радо присвајао заслуге за туђи ауторски рад.

Тери Џонс и Мајкл Пелин, радећи као тим још од студентских дана, спојени су са Ериком Ајдлом и младим глумцем Дејвидом Џејсоном (будућим Делом из “Мућки”) на креацији дечијег програма “Do Not Adjust Your Set”, где су себи дозволили анархију и non-sequitur који у програмима за одрасле није био пожељан. Због неочекиваног успеха међу старијом публиком, Џонсу, Пелину и Ајдлу је понуђено да креирају сопствени шоу.

Џон Клиз који је још као регуларно лице Фростових емисија стекао популарност, креирао је у тандему са Грејемом Чепменом „At Last the 1948 Show”, заједно са Мартијем Фелдманом, разрооким глумцем кога наша публика зна као редовно лице у филмовима Мела Брукса, и другим мање битним комичарима. Незадовољни овим сарадницима, Клиз и Чепмен су једва дочекали понуду за сопствени шоу, но Клиз је позвао и свог познаника Пелина, што је довело до спајања двају тимова.

Сви чланови новоформиране трупе делили су незадовољство врстом комедије на којој су дотад радили. Заједно, осмислили су формат који је преферирао не само оштрију сатиру склону шоку, већ и много радикалније рушење драматургије скеча, путем прекидања истог на пола, завршавање без разрешења или утапање једног скеча у други. Циљ није био насмејати гледаоца безбедном забавом, већ често управо збунити и дезоријентисати га. Хумор није био базиран на ефектним punchline- има, већ на ситуацијама које су се размахивале до апсурдних размера, неограниченим потребом да се сав хумор сумира у једну реченицу punchline-a. Тери Гилијам, амерички карикатурист који је повремено радио анимације за “Do Not Adjust Your Set”, донео је елемент који је недостајао, везивно ткиво програма.

Током шеснаест месеци колико је требало да ББЦ почне продукцију, ова екипа мотала се по студијима, уносећи неред где год би се нашли. На захтев продукцијског тима да своју серију назову „циркусом“, одговорили су додајући називу најљигавије име које су могли да смисле: „Монти Пајтон“.

Неочекивано, серија је брзо стекла завидну популарност. Клизова изразита висина, снажна брада и високо чело нису могли да се сакрију испод маске, па је репертоар ликова које је глумео био мали. Сви Клизови ликови, међутим, носе црту неуротичности и насиља прикривену испод танке површине, што их често чини претећим. Као писац, Клиз је био најконвенционалнији Пајтоновац, мање склон анархији од колега из тима. Доктор по струци, алкохоличар, хомосексуалац и исконски анархиста, Грејем Чепмен је био најбољи глумац у екипи, човек са непогрешивим комичарским тајмингом који је поентирао на својој појави, персонификацији уштогљеног енглеског џентлмена са лулом у устима, у контрасту са лудостима које је радо изводио на сцени. Чепмен је писао у тандему са Клизом; мада је његов допринос у односу на Клиза био скроман, Пајтоновци инсистирају да су његове идеје често биле кључне.

Мајкл Пелин је био версатилан глумац, трансформишући се успешно у слаткоречивог тв водитеља, ситног криминалца, снисходљивог књишког мољца или мр. Гамбија, идиота са везаном марамицом на глави. Насупрот високом Клизу и Чепмену, Пелин и Тери Џонс били су обојица упадљиво ниски. Овај маштовити двојац био је одговоран за неке од визуелно најбогатијих скечева. Џонс, својом физиономијом, био је ограничен на улоге жртава, бојажљивих канцеларијских службеника и средовечних људи, те, у женској одећи, материнских фигура крештавог гласа. Ипак, Џонс је више од осталих био мајстор мимике и гестикулације. У стварности, Џонс је често имао улогу организатора међу Пајтоновцима, осмишљавајући целину епизоде, повезујући написане скечеве, те инсистирајући на динамичнијој режији блиској филмској, активно се борећи против продуцената, као и преузимајући на себе многе од непријатнијих улога, попут Мр.Креозота из “Смисла Живота” или голог пустињака из “Житија Брајеновог”. Џонс је режирао сва три кључна Монти Пајтон филма.

Ерик Ајдл је могао под маскама да сакрије своју физиономију, али не и препознатљив музикални глас, те је најчешће играо оптимистичне, помало блентаве ликове. За разлику од осталих, Ајдл је писао сам, а као најмузикалнији из групе, компоновао је и отпевао велики део песама групе, укључујући хитове попут “Always look at the bright site of life”. Тери Гилијам, натурализовани Британац пореклом из Калифорније, био је задужен за анимације које су постале заштитни знак серије. Гилијам се ретко појављивао као глумац, углавном у кратким улогама без текста, које нико други није хтео. Данас, његове анимације сматрају се веома утицајним у жанру, како у свом коришћењу звука тако и по пионирском коришћењу архивских фотографија.

После друге сезоне, у покушају да се презентује америчком тржишту, снимљен је филм „And Now For Something Completely Different”, компилација најпопуларнијих скечева. Веома низак буџет и формат целовечерњег филма који је материјал из серије, кројен за телевизијски формат, преместио на широко платно, пресудили су да овај покушај буде неуспео.

Буџет серије је растао са популарношћу, те су до треће сезоне скечеви били елаборирани, снимани филмском камером, повремено у причама које су се протезале кроз целу епизоду. У Америци, серија се почела приказивати стицајем околности, када се у њу „заљубио“ један власник локалне тв станице. Убрзо, Пајтоновци су били звезде и у Америци, што је омогућило гранање и на друге медије.

Први албум Монти Пајтона, колекција скечева, био је покушај ББЦ-а да профитира на популарности серије. Познат по томе што је снимљен пред несрећно одабраном публиком која се уопште није смејала, албум је убедио Пајтоновце да убудуће не дозволе јефтине покушаје наплаћивања успеха. Следећи албуми били су боље осмишљене комбинације скечева и песама, дајући и хитове попут “Eric the Half-a-bee” или “Pholosopher’s Song”.

По завршетку треће сезоне, Џон Клиз је напустио групу, сматрајући да је остао без идеја. Да је интензиван рад истрошио и остале Пајтоновце, показало се у четвртој сезони која је дала неке од најслабијих и најнедуховитијих епизода. Недостатак идеја и мање сценариста, Пајтоновци су покушавали да надокнаде снимајући по први пут претежно епизоде које су пратиле једну причу, Гилијам је по први пут играо веће улоге, а у пар наврата прибегло се и сарадницима са стране, попут младог Дагласа Адамса или Нила Инеса, музичког сарадника из “Do Not Adjust Your Set”. Четврта сезона завршена је после само шест епизода, не дозвољавајући даљи пад квалитета.

На велику срећу, то није био крај приче. Већ 1975. окупљају се на снимању филма „Монти Пајтон и свети грал”, филм на тему Краља Артура и витезова округлог стола. Корежисери Џонс и Гилијам у овај филм унели су, тим редом, историјску прецизност и богатство детаља, па је блатњава и неочекивано сурова, ова пародија визуелно била вернија репрезентација тог доба него многи „озбиљни“ историјски филмови. Мада је Чепмен глумио Краља Артура, засенили су га Ајдл, Пелин и Клиз у сопственим „витешким“ епизодама, као и низ бизарних непријатеља попут анимиране аждаје и крвожедног белог зеке.

„Житије Брајаново“, снимљен 1979, говорио је о извесном Брајану, савременику Исуса Христа, чија је судбина имала чудне паралеле са Исусовом. Филм је изазвао највеће контроверзе у каријери Монти Пајтона, са религијским протестима и забранама приказивања филма широм света, мада пародирао психологију масе и склоност организоване религије да злоупотребљава следбенике, радије него сама учења те религије. Чепмен је, опет, играо главну улогу, Пелин је остварио упечатљиву улогу Понтија Пилата са говорном маном, док је Ајдл играо оптимистичног осуђеника на смрт који, разапет на крст, “Always Look At the Bright Side of Life”.

Снимљен 1981, “Смисао живота Монтија Пајтона” био је најгротескније и најмрачније дело Пајтоноваца, снимљен са циљем да увреди сваку групацију која се може увредити. После бројних бизарних сцена и графички приказаних смрти, расуло кулминира у секвенци у којој гост у ресторану неконтролисано повраћа пре него што ће му се распасти стомак. Тренутци ведре комедије попут плесне секвенце уз песму “Every Sperm is Sacred” били су ретки. Чудан чак и за стандарде Монти Пајтона, Смисао живота је освојио специјалну награду на Канском фестивалу.

Током година, Пајтоновци су одржали и низ представа, изводећи уживо старе и нове скечеве. Популарност коју су искусили на тим турнејама била је једнака популарности рок звезда, са групи девојкама које су се Пелину бацале у наручје. Снимак једне од тих представа, “Live at Hollywood Bowl”, убројан је у званичну филмографију групе.

Након смрти Грејема Чепмена, Пајтоновци, већ у позним годинама, нерадо се поново окупљају, и то углавном поводом специјалних прилика, мада радо ангажују једни друге за своје филмове. Да успех није био случајност већ да се радило о шест веома талентованих индивидуа, уметника са интегритетом, показало је то што су готово сви остварили завидне каријере не ослањајући се на заоставштину Монти Пајтона. Џон Клиз је написао и глумео у ситкому “Фалични пансион“ који се сматра једном од најбољих хумористичких серија, у хит филмовима “Риба звана Ванда” и “Та сурова створења”, и у низу документарних емисија. Клиз је позната фаца у холивудским комедијама, где га често ангажују у споредним улогама како би се огребали о популарност његове комичарске персоне.

Чепмен је, поред пар филмова у којима је глумео главне улоге, оставио иза себе низ нереализованих сценарија. Продуценти су били несклони да сарађују са њим због тешког карактера и алкохолизма, тако да данас постоји фондација са циљем реализовања његових започетих пројеката. Вреди поменути да је Чесмен био и својеврсни ментор младом Дагласу Адамсу. Умро је од рака грла 1989.

Пелин и Џонс су наставили сарадњу кроз “Ripping Yarns”, серију low-key пародија на предратне омладинске романе. Пелин је, благог карактера, био омиљени сарадник осталим члановима групе, па је глумео у Клизовим “Риба звана Ванда” и “Та сурова створења”, Гилијамовим филмовима “Бразил” и “Jabberwocky”, Џонсовом “Ветар у Врбама”. Пелинова главна каријера, ипак, био је низ веома популарних путописа. Тери Џонс је интересовање за режију продужио кроз филмове, анахронични историјски “Викинг Ерик”, екранизацију дечијег романа “Ветар у врбама” и контроверзни “Personal Services”. Као историчар по струци и изразити ерудита, Џонс је аутор разних историјских документарних програма, али и дечијих књига.

После Монти Пајтона, Ајдл је био коаутор серије „Rutland Weekend Television” која је прерасла у мини-феноме, а после тога претежно глумац у Холивуду, са променљивим успехом. После катастрофалног филма “Burn Hollywood, Burn” који је често проглашаваном за један од најгорих филмова свих времена, Ајдл је у скорије време прибегао враћању Монти Пајтон заоставштини, изводећи стари материјал на one-man-show турнејама попут “Eric Idle Exploits Monty Python”, и пишући бродвејски мјузикл базиран на “Светом гралу“. Недавно приказан под именом “Spamalot”, овај шоу је најпрофитабилнији соло пројекат једног Пајтона.

Тери Гилијам је данас култни режисер, са филмовима попут “Временски Бандити”, “Бразил”, “Авантуре Барона Минхаузена”, “12 мајмуна”, “Параноја у Лас Вегасу” и, у скорије време, “Браћа Грим”. Иако сматран великаном филма, Гилијам је увек корак испред времена због чега његови филмови, психоделични и барокно богати, најчешће иницијално лоше пролазе, да би тек годинама касније стекли репутацију ремек дела.

Утицај Монти Пајтона данас се протеже на све сфере комедије. Најреволуционарнији моменти  и данас су дрски и храбри. Немогуће је, ипак, видети серију истим очима којима су је видели први гледаоци пре четрдесет година, будући да су многи њени елементи временом уграђени у конвенције, те не треба да изненађује да их неки од најдосаднијих и најнеинвентивнијих комичара данашњице наводе као узоре.