A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Сећања на фудбал и успехе

Просто је данас постала свакодневница, да врло често гледамо тенис, да знамо првих 50 играча света, да чекамо да Небојша Вишковић каже, оно већ чувено „Дивно“, док Ноле, Ана и Јелена пошаљу лоптицу преко мреже, коју противник не враћа. И тако тенис је постао број један... Сви новопечени родитељи форсирају своју децу да не пуштају рекете из руку, а они још свежији (које је у Србији тешко наћи) немају дилему које ће име дати свом новорођенчету. Наравно нема ничег лошег у поменутом, само је чудна тако брза трансформација у избору омиљеног спорта. Добро је и то што смо у том погледу исти као Швајцарска!?

Али колико год, рецимо Ноле и уопште тенисери зарађују много, опет је то неупоредиво са популарнијим (и даље) фудбалерима, возачима болида и голферима. Ко зна како ће будуће генерације трошити своје слободно време? Пошто знамо како је сада, и не знамо како ће бити сутра (као после сваких наших избора) и пошто знамо да нас бије глас да често волимо да живимо у прошлости, сада се враћамо тачно 17 година уназад. И није нека цифра за јубилеј, али у питању је 29. мај 1991-е године...

 


 

 Тада сам имао једва осам година. Већину ствари из тог животног доба сам заборавио, али то вече нећу.  То вече када сам први пут видео шампањац у нашем стану, у истом тренутку док је Милојко Пантић изговарао: „Југославијо радуј се добила си првака Европе, име му је Црвена Звезда“. И јесте, да је Звезда добила ту утакмицу као да је неки клуб из Италије, да није играла онако како ми волимо да кажемо да треба да се игра, али једини клуб из овог дела Европе уз Стеауу, и још 15-ак клубова у Европи, који се може похвалити тим највишим одликовањем. И јесте да би бар пола тима тадашње „Stella rossa di Belgrado“, данас било са страним пасошем (одговор на питање требају ли странци нашем фудбалу), али то је сваким даном све већи и већи успех.  Грех би био да неко не зна бар пола од ових имена: Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (од 84. минута Стошић), Бинић. Са шефом стручног штаба Љупком Петровићем, са легендарним и често спомињаним физиотерапеутом Мишом Букумировићем итд...

До таквог успеха се дошло после неколико година планирања и паметног управљања. Од те тројке која је створила или боље речено спојила, одржала и сачувала ту генерацију, Велибор Васовић је преминуо пре пар година без икакве шансе да уђе у наш фудбал, а Драган Џајић и Владимир Цветковић су већ пар месеци у затвору...  Нажалост наша репрезентација, за разлику од великих Европских клубова, није успела да искористи ту генерацију да подигнемо свој национални понос као наше комшије, и ту је крај ове приче. Данас је наша економија ту где јесте, и фудбал је у потпуности прати, а  у последње време смо се уверили да су разлози за обе ствари исти. И даље се уверавамо да из прошлости нисмо ништа научили и да треба да живимо у садашњости...

Слично се дешава и са кошарком и осталим екипним спортовима. Иако је илузорно очекивати да су све генерације баш подједнако талентоване, јасно се види да се таленти налазе свуда око нас. Оно што је данас проблем је узгајање истих, jер се види јасна разлика између генерација које су расле пре и после деведесетих. Изузетак су једино, на почетку споменути тенисери који су на време отишли из земље и имали среће, да немају превише проблема са недостатком финансија.  Права поука и порука свега овога је да се до сваког успеха може стићи једино уз велика,  можда не пре свега материјална, већ ментална и физичка и улагања. Или боље речено, ми препознамо таленат само код оних који су га радом презентовали и претворили у успех. Тврдња да је бог свима подједнако поделио таленте и да их свако не развија на прави начин је и данас у доба глобализације подједнако одржива, само треба бити упоран, и имати среће да неко уложи у ваш таленат...

 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack