Аутор ових редова се сасвим добро сећа дана када је као студент у ходницима факултета виђао плакате којима се најављују научно-стручни скупови у нас. И подједнако добро се сећа да је сваки пут сусрет са таквим плакатом изазивао исте асоцијације: тешка наука, демотивишућа атмосфера, друга димензија, место на ком је тешко замислити себе. Уосталом, верује да убедљива већина студената реагује на ове појаве на исти начин. А истина је, заправо, да нисмо свесни колико грешимо, све док не пробамо (ако икада пробамо :) ). Вероватно из разлога што не постоји нарочито развијена пракса да студенти конференције посећују (значи, не мислим на штандове фирми које током ових скупова излажу свој програм, не мислим на свечана отварања и коктеле, мислим на сесије из конкретних области на којима се представљају радови и одржавају предавања :) ) – иако по правилу постоји и тзв. „Студентска секција“, намењена управо – па, студентима!

Истина је да студентских радова никада не фали, али је такође истина да учествују скоро искључиво студенти завршних година, најчешће са својим дипломским радовима, као што је истина да је видети студента да слуша радове на некој другој секцији тотална егзотика. А уопште не мора да буде тако – штавише, многи од вас који ово сада читате ће већ колико сутра, након дипломирања, почети да посећују ове скупове интензивно и да учествују у њиховом раду на разне начине. Ево кратке приче о томе како изгледа учествовати на конференцији, засноване на чистом искуству.

Прво, шта треба да има у виду особа која жели да са својим радом учествује на конференцији? Наравно, најпре треба да има шта да представи. И ту долазимо до првог важног податка – нико од Вас не очекује рад за Нобелову награду, битно је само да представите неки свој лични допринос одређеној проблематици. Немојте се унапред бринути питањем: да ли је оно што могу да понудим довољно добро? У обзир долази много тога: неко занимљиво решење, практични резултат, експеримент, симулација, реализација, примена постојећих решења у специфичној апликацији... па, (скоро) све што бисте могли оквалификовати као лични допринос, неки свој рад који би могао да користи и другима, да понуди добру информацију. Када ствари схватите на прави начин, дођете до закључка да би у ове сврхе могли да послуже и неки резултати до којих долазите током рада на пројектима за време редовних студија. Као што је већ речено, нико не очекује од Вас чуда – нарочито не када пишете за Студентску секцију. А да ли је резултат довољно квалитетан да буде прихваћен, има ко да брине :). Сви радови подлежу анонимној рецензији и будите уверени да ће бити третирани фер и коректно – никоме није у интересу да саботира људе који желе да учествују (напротив!), а често се евентуалне замерке рецензената сведу на упутства ауторима шта све треба да коригују у тексту и – лакше него што сте могли претпоставити, ето Вас на програму!

А једном прихваћени рад се представља на конференцији. Негде постоји могућност да се у старту одлучите за тзв. вербалну презентацију (која подразумева да направите презентацију на рачунару и представите је у предвиђеном термину у расположивом времену) или постер-сесију (која подразумева да направите постер поред ког ћете стајати у предвиђеном термину у расположивом времену :) ), док неке конференције практикују само прву варијанту. За вербалну презентацију Вам треба, дакле, слајд шоу, темпиран тако да читаву причу опишете за око 10 минута. Наравно, то значи да се нећете бавити сваким детаљем, већ ћете се трудити да објасните суштину, и то на најзанимљивији могући начин. Нема никаквих разлога да због оваквог јавног наступа осећате трему – у 95% случајева једина особа која 100% познаје причу о којој је реч је – сам аутор :). Остали учесници на сесији на којој излажете (што значи у просеку 10-ак људи) Вас прате мање или више, и имају прилику да постављају питања након Ваших 10 минута. Дешава се да на позив председавајућег да се поставе питања не реагује апсолутно нико: тада или председавајући, куртоазије ради, сам постави питање, или Вас одмах пусте да се повучете :). Дешава се и да интересовање буде нешто веће, па почне права серија питања из публике, по некад и не буде времена да се поставе сва питања, већ председавајући интервенише и прозива следећег. Ни ова појава не треба да Вас брине: одговарајте искрено и имајте у виду да ће се сигурно све завршити кул – и ако бриљирате, и ако имате утисак да сте се тотално избламирали, за пар недеља ни једног ни другог нико неће да се сећа :). А Вама рад објављен на конференцији свеједно остаје забележен у ЦВ-ју :). Постер-сесија је тек задовољство: окачите постер и разговарате са људима који су окачили своје постере близу Вас. Уколико се појави неко заинтересован да Вас нешто пита у вези Вашег постера – онда разговарате и са њим :).

А осим презентовања сопственог рада – више никакву обавезу немате. Можете да проанализирате програм конференције и идете на слушање радова који Вас занимају, можете да посећујете разне трибине, радионице и хендс-он семинаре, често ове скупове прате и различите изложбе и презентације компанија и производа, а можете и да се просто препустите чарима туризма. Нека елементарна колегијалност налаже да се макар колико је то могуће задржите на сесији на којој сами излажете; дешавало се, опет, да на конференцијама које су се одржавале на мору – како ко заврши са својом причом - запали право на плажу :). Осим озбиљних активности, већина конференција подразумева и један нарочит догађај – свечану вечеру. Е, то је заиста штета пропустити! Расположење увек буде феноменално, мада то пре свега диктира друштво – постоји екипа која свуда креира добру атмосферу, ма – видећете већ :). Аутор овог текста је јутро после свечане вечере на својој првој конференцији за мало пропустио аутобус из Игала за Београд (толико је добро било...) :).  У сваком случају – треба да бодрите колеге кад наступају. И пред пројектором и на подијуму :).

Избор конференција које се одржавају код нас није мали (сад нешто „мотам“ и успевам да се сетим око 10...). Да пронађете појединости у вези сваке од њих довољан Вам је интернет; без жеље да било коју конференцију потценим у односу на остале, поменуо бих овом приликом само три: ТЕЛФОР и ЕТРАН су на београдском ЕТФ-у познате међу студентима. Прву одликују за нас врло згодне чињенице да се одржава у Београду и да се котизација за учешће не плаћа – у том смислу је студентима нашег факса који желе да учествују најлакше доступна. ЕТРАН се, са друге стране, стално „сели“ – некад се одржава на планини, некад на мору, ове године крај језера... Добра локација је мотив више за учешће, али уз котизацију треба предвидети и путне трошкове, што може бити проблем уколико иза Вас не стоји факултет или фирма... И једна и друга конференција имају статус конференције од националног значаја, а досадашње искуство са учешћем говори само и искључиво добре ствари :). Скуп за који, готово сигурно, нисте чули, одржава се у Нишу сваке друге године под називом ТЕЛСИКС. Нишлије се стварно својски труде око ове манифестације и посвећују изванредну пажњу гостима, програм је одличан, а конференција има статус скупа од међународног значаја. Ово конкретно значи да се (како сада ствари стоје) рад на последње-поменутој конференцији бодује 4 пута више од рада на прве две (!). А има и постер-сесију :). Наравно, постоји још дешавања овог типа, и националних и интернационалних (са некима се тек треба упознати... :) ), уколико сте заинтересовани за календар и приступ званичним сајтовима конференција увек се можете информисати преко сајта IEEE чептера за Србију и Црну Гору, или просто сурфујте мало.

Конференције су добар пример споја посла & задовољства: можете корисно да употребите своје време, сазнате занимљиве ствари или добијете неке нове идеје, упознате људе (зашто не рећи – и домаће и светске фаце у струци), а да се при том и лепо проведете. Макар и само због овог последњег, или из чисте радозналости – пробајте да учествујете на некој конференцији. Постоје сааасвим добре шансе да ћете пожелети да ствар поновите... :)