Недавно у Италији, у Милану, обележен је један велики јубилеј. Фудбалски клуб Интернационале, познатији као Интер, обележио је стогодишњицу свог постојања. Поводом тог великог јубилеја у Милану је организована велика фешта на стадиону, додељене су бројне награде заслужнима за успeхе Интера, одржана је гала вечера којој је присуствовао велики број званица, промовисана је књига поводом јубилеја, било је све као што то ред и традиција налаже. Иначе, потписник ових редова је врло ватрени навијач овог клуба, тако да унапред молим да не буде никаквих осуда због евентуалне пристрасности...

Да подсетим како је све почело...

Почетком прошлог века у Милану је постојао само један фудбалски клуб. Био је то Милан, а управа тог клуба је била против довођења странаца. Тада су људи који су сматрали да би странци допринели квалитету италијанског фудбала, 09. 03. 1908. основали Фудбалски Клуб ''Internazionale Milano''. Боје клуба су биле плава, црна и златна, које су се одржале до данашњих дана.

До тридесетих година прошлог века, које су биле врло бурне, клуб осваја два Скудета. Тада, под притиском фашистичке власти у земљи клуб је морао да се уједини са клубом ''Milanese Unione Sportiva'', када је и освојио свој трећи Скудето под именом ''Ambrosiana Inter''. После освојена још два Скудета и једног националног Купа 1945. године, клубу се враћа стари назив - Интер, који је задржан до данашњих дана.

Две године касније, '47, легенда Интера, Ђузепе Меаца, одиграо је своју последњу утакмицу за Интер. Његов голгетерски учинак је прилично импресиван, на 408 наступа за клуб из Милана, Меаца је постигао 287 голова. Годину дана после његове смрти, 1980, у његову част, стадион Сан Сиро је преименован и данас са поносом носи његово име када Интер игра на њему као домаћин.

Педесетих година Интер осваја још два Скудета а онда долазе фамозне шездесете. 1963. године почиње стварање великог Интера. Председник и власник клуба је био Анђело Морати, тренер Хеленио Херера, тактички геније, човек који је увео катанаћо у италијански фудбал, док се правилном селекцијом и планском куповином дошло до поставе која је харала теренима широм Италије и Европе. Тај ''Велики Интер'' је освојио Скудето три године за редом, ('64-'66), два пута је био првак Европе (победама против Реала и Бенфике у финалима '64 и '65) и два пута је био победник Интерконтиненталног купа (оба пута је савладан аргентински Индепендиенте).

До '89 Интер је освојио још два Скудета, а онда, предвођен изузетно талентованом генерацијом, стиже до свог 13. и за многе, баксузног Скудета. Јер после те, '89. уследиле су сушне године. Бар када су наслови националног првака у питању. Године 1991. Интер осваја свој први УЕФА куп победивши Рому у финалу. (на путу до освајања трофеја Интер је избацио и београдски Партизан). Исти трофеј Интер је освајао у још два наврата, прво '94 победом у финалу над аустријским Салцбургом а затим још и '98 победивши у италијанском финалу римски Лацио.

18. 02. 1995. на чело клуба је дошао Масимо Морати, син Анђела Моратија, и човек који, вероватно, воли Интер више од било кога...

За нешто више од десет година, колико је на челу клуба, Морати је у Интер уложио више од 500 милиона еура, довео више од 120 играча и променио десетак тренера. Само неки од њих су Симони, Купер, Закерони, Тардели, Хоџсон. Чак и један Марчело Липи, тренер који је на прошлом светском првенству Италију довео до титуле првака света на клупи Интера није издржао дуже од једног кола...

Сав овај труд и новац који је Морати улагао у Интер није давао резултате, јер само један освојен куп УЕФА за толики временски период није нешто што може задовољити ни најтолерантније тифозе.

Међутим, 2005, доласком Роберта Манћинија за тренера, човека кога је Морати упорно покушавао да доведе у Интер док је овај био играч, у Интер су почели да пристижу трофеји и осмех да се враћа на лице чика Масима. У својој првој сезони као тренер Интера Манћини је успео да освоји Национални куп, четврти по реду, али је у првенству завршио тек трећи, иза Јувентуса и Милана. Пред почетак наредне сезоне освојен и Супер куп Италије, други по реду у клупској историји.

Сезона 2006. остаће упамћена не само у Интеру него и у целом италијанском фудбалу још дуго времена. Велики скандал са намештањем утакмица, у којем су главну реч водили оперативци Јувентуса, Милана, Лациа, Фјорентине и још неких других клубова потресао је фудбал на чизми. Сви ови клубови су кажњени одузимањем бодова из претходног шампионата, Јувентус чак и избацивањем у серију Б, а Интер је постао шампион за зеленим столом. Тако је први пут после 1989. године дрес Интера красила заставица Италије која симболично означава да је тај клуб у претходној сезони био првак. Исте године је освојен још један Супер куп, трећи по реду.

Претходна сезона је била право уживање за све Интерове навијаче. Највећи ривал Интера, Милан, сезону је стартовао са 8 бодова минуса као казна за учествовање у ''калчополи скандалу'', Јувентус је био у серији Б, и пут до скудета, 15. по реду је био отворен. И тако је и било. Била је то сезона у којој је Интер доминирао у свим сегментима игре и сезона у којој су оборени многи рекорди. Постигнуто је 107 голова, тим је освојио 97 од могућих 114 бодова, остварен је низ од 33 узастопне утакмице без пораза (рачунајући сва такмичења), од могућих 38 утакмица Интер је победио на 30, остварено је 17 узастопних победа у Серији А,  остварено је 15 победа на страни, Скудето је био освојен 5 кола пре краја, клуб није забележио ниједан пораз на страни и забележио је само један пораз у току целог шампионата.

Оно што посебно радује све навијаче Интера је чињеница је највећи ривал, Милан, побеђен у оба градска дербија и да је коначна разлика између ова два клуба износила 36 поена што је највећа разлика икада (подсећам, Милан је шампионат почео са 8 бодова заостатка у односу на све клубове Серије А).

Полако, али сигурно, Интер је почео да игра ''своју'', препознатљиву игру и могло се рећи да коначно има тренера који успева да звезде тима укомпонује у хармонијску целину која даје резултате. Оно што није успело Манћинију је да у претходне 4 године уради нешто више у Лиги шампиона. Иако је и прошле, као и ове сезоне имао више него јак састав није успео да одведе тим даље од осмине финала. Морати никада није постављао приоритете али се знало да ове сезоне акценат треба ставити на ЛШ. То Манћинију није пошло за руком, Интер је поражен од Ливерпула у оба меча и Енглески представник заслужено наставља такмичење. Роберту остаје само да одржи предност коју је тим стекао током овог шампионата, да освоји и 16. наслов првака, (трећи узастопни) и да се нада да ће у следећој сезони бити успешнији и у ЛШ.

Званични подаци говоре да Интер данас има више од 5 милиона тифоза, много више него градски ривал Милан. Заправо, једини клуб са већом армијом навијача у Италији је Јувентус. У свету постоје бројни фан клубови навијача Интера а Београђани се могу похвалити да имају једини регистровани фан клуб у Југоисточној Европи. До скора, седиште фан клуба, и место окупљања навијача је било у Палмотићевој улици бр. 10, у кафе бару ''Смарагд''. Поменути клуб је крајем прошле године имао хаварију због лоших инсталација и од тада се навијачи више не окупљају тамо.Остаје да се види да ли ће реновирани ''Смарагд'' и даље бити место оклупљања или ће оно бити промењено.

Захваљујући Србима у Интеру, Дејану Станковићу и Синиши Михајловићу, ''Интер фан клуб Београд'' је регистрован у Интеровој централи као званичан фан клуб. Од познатих '''фаца'', чланови клуба су политичари Милан Ст. Протић и Горан Весић као и глумац Светислав Буле Гонцић. Иначе, фан клуб броји више од 200 чланова. Млађи чланови фан клуба су у контакту са фановама других клубова и тако се организују окупљања и фудбалске утакмице. Тако је, једног сунчаног септембарског поподнева 2006, забележено једно такво окупљање на Ади у коме је учествовао и потписник овог текста...

Мени, као навијачу, остаје жал због поновног прераног испадања из Лиге шампиона, али и нада да ће  нова сезона донети успеха и на том пољу...

Овај омаж једном од највећих клубова у Италији ћу завршити цитатом званичне химне навијача Интера  “Forza Inter, non molare mai”.