Бендови тако широког утицаја, огромне популарности и трајног култа, каква је била Нирвана, јављају се ретко, и заузимају посебно место. Тешко је рећи да ли је Нирвана имала утицај на друштво, или је њена популарност била одраз већ постојећих трендова, али њихова заслуга у преврату тадашње музичке сцене, непобитна је.

На почетку осамдесетих, музичка сцена је деловала револуционарно: узлет електро-попа и нових романтичара попут “Duran Duran”, “Human League”, “Spandau Balet”, раних “Depeche Mode”, које су фаворизовале синтисајзере над гитарама и драматичан нападан стил. Новооснована телевизија MTV, са концепта “гледања” музике, промовисала је групе попут DEVO и “Franky Goes To Hollywood”, данас запамћене по свом имиџу, костимима и спотовима више него по музици.

Популарност дуговечних хард-рок и прогресив-рок група из седамдесетих, довела je многе од ових група у велике концертне просторе, стадионе и арене, присиливши их да музику прилагоде овим просторима, поједностављујући је, сводећи на гитарске шаблоне и поп структуре. Стадионски рок је осамдесетих доживео врхунац популарности, са мултимилионским тиражима група попут “Genesis”, KISS, “Deff Leparda”, “Styx”, Billy Idola...

Лако је разумети зашто су многи слушаоци били незадовољни музичком климом чији су главни постулати били поједностављивање, те вредновање стила и ексцеса над садржајем. Зато је била логична појава “колеџ рока”, музичке сцене која је постојала на локалним радио станицама, у такозваним “независним” издавачким кућама и малим клубовима.

Колеџ року су припадали многи утицајни бендови, попут REM, који су тек после деценије деловања достигли широку популарност и признање. За друге, попут “Meat Puppets”, чуло се тек дуго после распада групе, док су групе попут “Husker Du” или “Pixies”, доживеле тек скроман пробој на тржиште главног тока, све до Нирваниног успеха. Листа утицајних бендова колеџ рока мора се допунити именима попут , “The Replacements”, утемељивача инди попа, “Dinosaur JR”, и наравно “Sonic Youth”, који су низали иновативне албуме у континуитету кроз осамдесете и деведесете па све до данас.

У колеџ сцени лежи корен “алтернативне” сцене која је преузела вођство током деведесетих. Овај термин обухватао је мноштво музичких стилова попут гранџа у америци или брит-попа у Британији, којима је заједничко било то што су представљали алтернативу преовлађујућим музичким трендовима осамдесетих. Алтернатива је била дефинисана социјалним околностима пре него сличношћу музике, и ако је потребно наћи неки заједнички чинилац, онда је то пре свега повратак утицајима од пре осамдесетих, попут панка, хард рока седамдесетих, британске инвазије или трубадурског фолка.

Гранџ, правац који је настајао у другој половини осамдесетих у области Вашингтона (укључујући Сијетл) где су се развијали бендови попут Нирване, “Pearl Jama”, “Soundgarden”, “Alice in Chains”, “Mudhoney”, као и данас мање позната имена попут “Love Battery”, “Melvins” или “Tad”, карактерисала је сировост под утицајем хеви метала, мрачна расположења и ћудљивост. Многе од ових група пригрлила је мала издавачка кућа “Sub Pop” која је стекла култни статус издавањем низа компилација мало познатих бендова током осамдесетих.

Нирвану су основали певач и гитариста Курт Кобејн и басиста Крист Новоселић. Дејвид Грол, (“Foo Fighters”), усталио се на месту бубњара. Први албум, “Bleach”, издат 1989, са јаким утицајима hardcore панка, није остварио већи успех. Зато се од “Nevermind-а” из 1991. није очекивало ништа више од осредњег успеха код жанровске публике. Оно што се десило, међутим, је да је први сингл, “Smells Like Teen Spirit”, био  неочекивани хит који је погурао албум на прва места топ листа, а праћен је такође успешним сингловима “Come as You Are”, “In Bloom” и “Lithium”. Песме је спремно пригрлио MTV а издавач је једва успевао да задовољи потражњу за албумом, продајући 300.000 копија недељно.

Тешко је набројати музичке награде и признања за најбољи албум која је “Nevermind” добио те, али и наредних година. Можда је, ипак, од тих арбитарних података значајније да је албум узроковао пробој алтернативне музике на тржиште главног тока, на MTV и у свет милионских тиража и светских турнеја. На основу успеха “Nevermind”, гранџ бендови “Pearl Jam”, “Soundgarden” и “Alice in Chains” стекли су светску популарност, а то се десило и многим другим алтернативним групама. Одједном, издавачке куће су са жаром трагале за неафирмисаним гитарским бендовима, покушавајући да парирају успеху Нирване, па су многи данас познати бендови добили своју прву шансу управо у том периоду.

“Nevermind” је музички био униформна али добитничка комбинација: мелодичнији од дебија, упечатљивих хармонија, а ипак жестоког звука, дао је песме које је пригрлила и поп и метал публика.

Трећи и последњи студијски албум, “In Utero”, био је мање мелодичан и неприступачнији, очигледна реакција на популарност претходника, неспојиву са “underground” идеологијом групе. Свакако да упркос предностима популарности, бенд који је гајио презир према институцији главнотоковског рока, није могао да се осећа задовољним сада када је тој институцији и сам припадао. Као што је иронија да је назив “алтернатива” задржан као термин за тада најпопуларнију музику, тако је апсурд био и да је Нирвана доспела у сам центар потрошачког друштва, са робом разне врсте продаваном под именом групе, и све већим притиском да се произведе још исте робе.

“In Utero” је делом био покушај да се отуђи тај део публике, неуспешан јер резултат је био једнако популаран албум, са хитовима попут “Rape Me”, “Heart-Shaped Box”, те “Dumb” и “Pennroyal Tea”.

Није тешко закључити да је притисак услед нагле популарности, поред  депресије и зависности од дроге, узроковао да се Курт Кобејн придружи Џиму Морисону и Јану Кертису у алеји великих рок самоубица. Како већ рок-ен-рол фолклор приповеда, Кобејн је нађен 8. априла 1994. мртав у својој кући, после бар једног неуспелог покушаја самоубиства у току претходних недеља. Смрт услед ране од метка без веће дилеме је проглашена самоубиством.

Ова смрт само је појачала интересовање за групом, чији су се бутлегови и демо снимци ширили брже него икад, како би некако допунили кратку дискографију групе. Два битна албума објављена су постхумно. Први од њих био је фамозни “MTV Unplugged in New York”, живи албум снимљеног 1993, који је представио Нирвану у опуштенијем, али не мање емотивном издању. Избор песама је обишао многе од највећих хитова групе концентришући се на мање познате песме које нису захтевале много измена до акустичних верзија, међутим центар албума био је на упечатљивим обрадама, од којих чак три од  неправедно заборављене групе “Meat Puppets”, а врхунац је представљала интензивна изведба фолк стандарда “Where Did You Sleep Last Night”. Обрада Боувијеве до тад мало познате песме “Man Who Sold The World”, придобила је и задње скептике. “MTV Unplugged In New York” сматра се једним од најбољих живих албума уопште.

“From The Muddy Banks Of Whiskah” је компилација живих снимакa, довршена тек 1996, после периода опоравка потребног преосталим члановима глупе. Краткој дискографији групе треба додати и “Insecticide”, компилацију раритета и б-страна објављену 1992.

Свакако да је Кобејново самоубиство допринело формирању култа око групе, али Нирвана је и пре тога имала све адуте да се прогласи једном од најзначајнијих група свог времена. Из данашње перспективе није лако одговорити у чему лежи корен феномена “Нирвана”. Чини се да су песме Нирване слабије претрпеле тест времена него песме других гранџ група, можда баш због интензивнијег рабљења на радију и телевизији. Поређење са, рецимо, “Pearl Jam-om”, можда чини да Нирванине песме делују једноставно а текстови несувисло. С друге стране, неки су познаваоци алтернативне сцене одувек Нирвану увек сматрали пуком копијом “The Pixies” или “Husker Du”

Ипак, рећи да је Нирвана само била у право време на правом месту, не би могло да објасни величину овог феномена. Можда је управо у једноставности и мелодиозности њихових песама кључ, будући их је то чинило привлачним и разумљивим широкој публици, ипак не заборављајући захтевније љубитеље алтернативе.

Популарности гранџа допринео је и феномен Генерације X, који је растао услед разочарања младих идеалима ранијих генерација, неухватљивим политиким турбуленцијама и немогућношћу ефикасне промене друштва. Генерација X представљала је омладину без илузија и амбиција, задовољну статусом вечитих губитника који немају контролу ни над својим животом. Гранџ музика, у исто време отуђена и пуна разочарања, погодовала је генерацији X, а Нирвана је више него икоја друга група, пројектовала дух ове генерације. Гранџ није обухватао само музику, већ и одговарајући начин живота, размишљања, а у време његове највеће популарности чак и начин облачења који је убрзо популаран у модним колекцијама те године.

Свакако је у наглој и великој популарности лежао и узрок пада гранџа средином деведесетих. Потражња је изнедрила велики број имитатора, а менаџери који су у прво време трагали за бендовима који би могли да буду “нова Нирвана”, сада су почели да и сами производе такве групе, на начин на који се производе бој бендови. Задњи трзаји гранџа, чини се, били су у групама “Creed” и “Nickleback”, и већ тада, касних деведесетих, постало је јасно је гранџу место у историји музике пре него што постане сам своја карикатура.

Што се тиче Нирване, без обзира на горећу расправу о објективном квалитету њихове музике или на групе тог периода које су, можда, биле боље, сама популарност је залог за трајно место у историји музике – јер, управо је популарност била узрок широког утицаја који је фундаментално променио лице модерне музике.