A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Како си могао?

Ако имате пса прочитајте ову причу
Ако сте имали пса - прочитајте ову причу
Ако желите да имате пса - прочитајте ову причу...


Кaд сам била штене, забављала сам те својим триковима и насмејавала те. Називао си ме својим дететом и упркос бескрајним парима ижваканих ципела и неколико уништених јастука, постала сам твој најбољи пријатељ. Кад год сам била "злочеста", претио си ми прстом и питао си ме "Како си могла?" али онда си одустао од своје строгости, свалио ме на леђа па чешкао мој трбух. Моје разарање куће трајало је нешто дуже него што се очекивало, јер си био страшно запослен, али на томе смо заједно радили. Сећам се ноћи кад смо се мазили у кревету, кад сам слушала све твоје исповести и тајне снове, а ја сам веровала да живот не може бити савршенији него што је сад. Ишли смо у дугачке шетње и трчали по парку, возили се аутом, ишли на сладолед (ја сам добијала само корнет јер је "сладолед штетан за псе", како си ти то рекао), лешкарила бескрајно дуго на сунцу, чекајући крај дана и тренутак кад ћеш доћи кући. Полако, почео си све више времена посвећивати своме послу и каријери, све више времена си проводио тражећи свог људског партнера. Ја сам стрпљиво чекала, тешила те сваки пут када ти је срце било сломљено и када си се разочарао, никада нисам приговарала твојим лошим одлукама, скакала сам од радости кад си долазио кући или кад си се заљубио. Она, сада твоја жена, није била "љубитељ паса" – ипак сам је срдачно примила у наш дом, покушала јој показати да је волим и слушала сам је. Била сам сретна јер си и ти био сретан. Онда су дошле људске бебе и ја сам стобом делила твоје усхићење. Била сам очарана њиховом розе бојом, њиховим мирисом и желела сам се бринути за њих попут мајке. Једино сте се ти и она бојали да ћу их повредити, тако да сам већину времена проводила протерана у другој соби или у кућици за псе. Ох, како сам их желела волети, постала сам "Зависник од љубави". Како су одрастали, ја сам постајала њихов пријатељ. Држали су се за моје крзно и подизали су се на климавим ногама, гурали своје прсте у моје око, истраживали моје уши и љубили ме у нос. Волела сам све на њима као и њихов додирјер је твој додир постао тако редаки дала бих свој живот да их одбраним ако треба. Ушуњала бих се у њихове кревете и слушала њихове бриге и тајне снове, а заједно би смо ишчекивали звук твог аута како се паркира у дворишту. Некада, када би те људи питали имаш ли пса, вадио би моју слику из новчаника и причао приче о мени. Ових задњих пар година, твој одговор би био потврдан, након чега би настојао променити тему. Од "твог пса" постала сам "само пас", а ти си ми замерао сав новац који се трошио на мене. Сада имаш прилику за нови посао у другоме граду и ти и они ћете се преселити у стан у којем није дозвољено држање кућних љубимаца. Донео си праву одлуку за себе и своју "породицу", али некада сам и ја била та твоја породица. Била сам узбуђена кад смо кренули аутом, али узбуђење је спласнуло кад смо дошли до азила за животиње. Заударало је на псе и мачке, на страх и безнађе. Испунио си све обрсце и рекао "знам да ћете јој пронаћи красан дом". Направили су гримасу и упутили ти болан поглед. Они разумеју какве су шансе за средовечног пса, чак и оног са папирима. Морао си отргнути огрлицу из руку свог сина, док је он викао "Немој тата! Молим те немој им дати да одведу мог пса!" А ја сам била забринута за њега, мислила сам какву је поуку од тебе извукао о пријатељству и верности, о љубави и одговорности и о поштовању према свему што је живо. Потапшао си ме по глави за растанак, избегавајући ме погледати у очи, те пристојно одбио понети са собом огрлицу и поводац. Имао си рок који си морао испоштовати на послу, а сада сам ја добила рок. Након што си отишао, две љубазне госпође рекле су да си вероватно месецима знао да ћеш се преселити, али ниси учинио ништа да ми пронађеш други дом. Климале су главом у неверици и питале се "Како је могао?" У азилу нам пружају онолико нежности и пажње колико им допуштају њихове обавезе. Наравно, хране нас редовно, али ја сам већ одавно изгубила апетит. У почетку, кад год је неко прошао поред мог кавеза, ја сам потрчала напред, у нади да си то тида си се предомислиода је све ово само ружан сан... или сам се надала да ће неко доћи, неко коме је стало, неко ко ће ме спасити. Када сам схватила да се не могу такмичити са живахношћу штенаца који су, несвесни своје судбине, пленили свачију пажњу, повукла сам се у дно кавеза и чекала. Чула сам њене кораке док је долазила по мене на крају дана и каскала сам дуж ходника са њом до издвојене собе. Задивљујуће тихе собе. Ставила ме је на сто, почешкала по ушима и рекла да се не бринем. Срце ми је снажно тукло у ишчекивању оног што ће доћи, али обузео ме је и осећај олакшања. Зависнику љубави истекли су дани. Како је то у мојој природи, више сам се бринула за њу него за себе. Терет који носи претежак је за њу, то сам знала једнако добро као што сам знала сваку твоју промену расположења. Нежно је ставила подвез око моје предње ноге док јој је суза клизила низ образ. Полизала сам јој руку онако како сам тебе обично тешила пре неколико година. Стручно је ставила иглу у моју вену. Кад сам осетила убод и хладну течност која је текла кроз моје тело, поспано сам легла, погледала у њене очи и прошаптала "Како можеш?" Можда зато што разуме мој псећи говор, рекла ми је "Опрости". Загрлила ме и жустро објаснила да је њен посао побринути се да одем на боље место, где ме нико неће игнорисати, злостављати или напустити и где нећу бити препуштена самој себиместо љубави и светла, толико различито од овог земаљског. И са последњом снагом, покушала сам јој објаснити да моје "Како можеш?" није било упућено њој. Мислила сам на тебе, свог вољеног газду. На тебе ћу мислити и чекати те заувек. Желим да ти и други у твом животу наставе показивати оволико оданости и љубави. Ако ти затребам само позови моје име и ја ћу доћи...

 

 

Посвећено свим малим длакавим срећама...

 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack