Сетим се где сам био и шта сам радио у годинама пре ове, и исто као и пре, снег се топи, расквашена трава мења боју, ваздух мења мирис, небо мења висину и сви звукови се појачавају.. Све креће изнова, али сваке године датум рођења изгледа даљи, и осећа се да треба бити озбиљнији и одговорнији. Хтели то или не, неке вести и информације не успевају да нас заобиђу. Прошли су празници, одмори и почела су дешавања. Зима је била са доста сунца, али ваздухом је лебдела слутња, коју ветар ипак није успео да отера далеко од нас...

Кажу да треба тренирати ведрину, и бити хладан на нека дешавања. Али избаце европског рекордера са такмичења због мајице која никога не вређа! Шта све спортисти, нарочито фудбалери, носе испод дресова и на мајицама, а то буде непримећено? Али ако је за утеху, изгледа да ћирилица постаје све читљивија. Тако смо добили дефиницију шта је то политика, и шта је то политика у спорту.

А пре тога:

„Зашто опет ми главна вест у свету, зашто да баш нама, хоће да одузму 15 % територије, и да се опет осећамо пораженима“? Често кажемо да смо били 500 година под Турцима, ваљда само зато што је само Косово било толико под њиховом влашћу. Најлепше песме, најлепше приче, најлепши звуци су нам оданде одакле Ибар креће ка  Морави. И још јужније, где је царска круна осветлила највеће тренутке  у нашој историји.

 Кажу да је Косово добило име по птици, која била најприсутнија на том пољу,  по предању, то име му је дао Свети Сава. И од тог времена косови звиждућу око наших манастира, цркава, тврђава, споменика, колевки и књига...

И од тада, па два века потом, настаје наш највећи мит, који је кичма нашег бивствовања на овим просторима: Бој на Косову, који је толико можда и превише, (зло)употребљаван. Ипак, питам се зашто нико није поставио питање, због чега  цар Лазар није помогао Мрњавчевићима на Марици, јер се после кроз мит једино он не оптужује за не слогу? Где би нам тад био крај? Свети владика Николај у својим беседама које је држао седећи у лондонским парковима, каже да је у то време, пре Косовског боја Срба било око два милиона. Више него Енглеза тада, а како данас стоје ствари? Још како нас интереси данашњег Лондона, који су политика једне од 5 велесила, наводе на помисао да нас исти мрзе . (Наравно да је још Черчил рекао да у политици постоје само интереси, без имало емоција, али ми смо изгледа превише емотивни као народ).

Потом наступају највеће сеобе, које неповратно умањују број неалбанског становништва на Нашем Косову и Метохији. Наравно оне су последица турске владавине, која оставља трагове готово на сваком камену који је исклесан и уграђен у било коју грађевину(нарочито у џамије). И тако до балканских ратова.. Срби су углавном настањивали планине, па у време са почетка двадесетог века нису били ретки они који су одлазили пут  новог континента како би по повратку, златом откупили земљу од Турака.. Наравно после Првог светског рата, одлазе Турци на чије место долазе углавном чланови бројнијих породица из Херцеговине и Црне Горе. Ово је прекинуто другим светским ратом..

У  време велике, сада већ три пута бивше земље, било је великих проблема са Албанцима, али они као и остали унутрашњи проблеми, бивају прикривени веома успешном спољном политиком, која је као што ће се касније видети, била одлична у време хладног рата, за чији смо крај касно сазнали. Остатак историје је доста познат..

Ствари се мењају, као и све на овом свету. И не претерано брзо, ако време гледамо кроз трајање једног људског живота. Зар је све ово требало да се издешава да би схватили колико је Косово нама драго, и значајно. Постоји она народна метафора, која каже:“Ливада је оном, чије су овце“. Ако је правилно растумачимо, када имате однос у природном прираштају од око бар 20-ак пута, на страни Шиптара, ништа не би смело да нас изненади. Али злочини и насиље .. Али неправда, бол и страх који од бодљикаве жице не могу да оду са Косова и Метохије..

Шта чинити?

Наравно, готово  ништа од оног што чинимо као маса коју предводе појединци, који користе сваку прилику да истакну своје комплексе, као озбиљан друштвени проблем. Новинари су изгледа створили посебну друштвену групацију, којој је изгледа све опроштено. То су навијачи. Навијач је појединац који кроз групу истомишљеника, исказује своју наклоност и блискост са одређеним спортским клубом. Најчешће присуством на стадионима и у дворанама. Пошто истих на поменутим местима углавном нема, можда није лоше, запитати се, чији су они навијачи? И да ли су само они прави навијачи? Али опет, може да се разуме рецимо ситуација са нашим фудбалом, када су недавно на површину испливале све активности наше најјаче привредне гране - Мафије. И једног њеног спортског огранка. 

Можда препустити ствар нашим надлежним институцијама и политичарима, који изгледа никад нису ни спремни нити способни, да нам олакшају живот? А поготову у време изборних кампања, којих има макар једном годишње. Када погледате колико се новца баци у изборним кампањама, у којима се политичари позивају на штедљивост и рационалност трошења новца кога никад немамо за рецимо тешко оболеле, инвалиде, за децу без родитеља и коначно,за људе на Косову. Када би новцем којег опет, немамо довољно, финансирали научне и истраживачке пројекте, развој туризма или слично, уместо у изборе и договоре међу партијама,...

Треба сачувати Косово у нама. То је основна идеја и порука. Овај текст има намеру да нас подсети да је Косово у свима нама, и тако пробуди оптимизам, да ће се опет неког дана ствари окренути, као што су се окренуле за 50 година. Са намером је наслов текста другачији јер су од ове теме изгледа сви уморни. Ипак мишљења смо да ову тему нисмо смели да обиђемо, иако нисмо часопис који се бави најозбиљнијим проблемима. Алтернатива свему овоме је сигурно  гледати Великог брата да бисмо сазнали ко су нам веома важне особе, како се исте забављају, оговарају, претварају, и жртвују зарад забаве милиона. Уз то, као њихови ватрени навијачи бодрити их  путем смс порука, транспарената и квизова типа:“Докажите да сте глупљи од гледаоца којег смо укључили пре вас“. И Велики брат постаје наш најјачи утисак претходног месеца, уз најактуелнију примену највећих достигнућа на пољу пластичне хирургије.

Шта рећи?