A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Дубина твојих очију

 

   У току наших живота пронађемо ствари које нас одржавају у животу, чак и у најтежим ситуацијама.

   Колико још ваздуха имам? Имам осећај као да је прошла вечност од када су отишли, можда и јесте, не могу бити сигуран.

   Дан је почео на тако диван начин, твојим пољупцем. Устао сам и отишао да се умијем, кад сам се вратио видео сам да је доручак већ спреман, неко је био вредан јутрос.

   Седам покрај тебе са великим осмехом на лицу, а ти ме гледаш задовољно. Напољу се сунце прелива преко пејзажа и улази у нашу кућу, бојећи је у цео спектар боја на један нежан начин, делује као шарена измаглица.

   Вода ми је до врата, тело је утрнуло и већ засигурно веома модро. Наравно, носим ронилачко одело, али хладноћа је на овој дубини толико ужасна, чини ми се да би и пламен заледила.

   Сећам се кад сам те први пут видео, била си у црвенкастој хаљиници и чекала си да пређеш улицу. Имала си прелепо лице, никада нисам видео лепше очи, биле су тамне и дубоке. Човек, ако не би био опрезан, могао би да се изгуби у њима.

   Покушавам да останем миран, грчеви од хладноће су престали, испод рамена не осећам ништа, држим се за ово парче метала не знајући колико јако сам га стисао, не осећам више ни хладноћу у шакама, осећај је избледео из овог тела.

 

   Данас смо, као и сваки дан, имали рутинску контролу дуж обале. Било је топло, помало облачно уз лагани поветарац. Зраци сунца који су се пробијали кроз рупе у облацима играли су по води. У даљини је природа нацртала такву слику да ни један уметник, садашњи или пређашњи, не би успео ни да је скицира. Због оваквих дана, оваквих призора, ја живим свој живот. Сећам се када си и ти неколико пута била са нама током контроле, седела си мирно на прамцу и уживала у погледу, била си веома мирна, као да си се трудила да не узнемириш природу. Ја сам те гледао са стране и уживао у погледу на тебе, тако си лепа, поветарац ти је мазио косу а ти си се помало померала лево и десно као да се намешташ.

   Мрак је свуда око мене, флуоресцентни штапић је тама прогутала одавно, то зеленкасто светло ме је смиривало. Сада тражим било какво светло у овом мокром мраку, налазим само опсене свог ума, или оне налазе мене?

   Добили смо позив у помоћ и одмах се одазвали, кренули ка координатама које су биле садржане у СОС поруци. Када смо стигли на одредиште видели смо само мало бензина на површини и то је све. Нешто се чудно овде збива, како је брод успео тако брзо да потоне а да не остави више трагова за собом? Већ смо били у оделима, са боцама на леђима, спремни за покрет. Ускачемо у воду и одмах зарањамо. Има нас петорица у ронилачком тиму, године заједничког рада су учиниле да функционишемо као подмазана машина. Раширили смо се у потрази за бродом. Убрзо смо га пронашли, био је на дубини од око 320 метара. Када смо пришли ближе приметили смо огромну подеротину у трупу брода, тако нешто никад нисмо видели. У близини није било довољно плитких стена да би се овако нешто десило, мада сада није ни важно, морамо да пронађемо преживеле.

   Осећам како ме хвата вртоглавица, повишен ниво угљен диоксида је учинио своје, поспан сам, ако се пустим удавићу се, не знам ни да ли могу да померим ноге а камоли да пливам у месту.

   После кратке претраге брода пронашли смо просторију у којој се налазе људи, нисам могао да верујем, има их превише, у посади су биле двадесет четири особе. Ми смо са брода понели сав кисеоник као меру предострожности, а сада знам да ни то неће бити довољно. Кроз пукотину се провлачимо до просторије, људи су мокри до голе коже и веома срећни што нас виде. Грубо сам прорачунао колико нам треба кисеоника и схватио да неко мора да остане. Не могу оставити никога од својих људи, па је одлука била лака. Чак и сада декомпресија неће бити урађена како треба, јер нема довољно кисеоника, али бар имају шансу. Одмах смо их поделили на оне који су некада ронили и на оне који нису никада. Скинуо сам боце са леђа и извадио из ранца мале помоћне, разделио сам их и објаснио шта ће се следеће десити. Мојим људима нисам морао ништа да објашњавам, све им је било јасно чим сам скинуо боце. Нема више времена за чекање, просторија се полако испуњава водом, негде цури ваздух, рекао сам им да крену. Нисмо се опраштали, само су махнули и рекли: “Видимо се мало касније”.

   Почињем да халуцинирам, кашаљ је престао али дисање постаје неконтролисано, мислим да је то то, затварам очи и присећам се тебе. Лежимо на кревету загрљени, ти ми милујеш лице, док те ја гледам, полако се губим у твојим очима. Није нам у људској природи да будемо изгубљени, такво стање подсвесно избегавамо. Али ја се препуштам, јер изгубљен у твојим очима, на сигурном сам, сачуван од свега.

   Ти и ја знамо да шетамо парком по неколико сати, падала киша или снег, није нам важно. Стиснеш ми руку, привучеш себи, и некако се угнездиш у мој капут. Ако би нас неко посматрао видео би једну фигуру, једну сенку, а ако мене питаш и једну душу, јер смо ти и ја половине једне душе које су се неким чудом нашле у овом свемиру. Ти си жива ватра, никада нисам упознао толико страсну особу, понекад ми се чини да имаш толико енергије да можеш да полетиш.

   Вода ми прелази преко главе, крај, пуштам руке и полако тонем на доле, на тренутак ми се учинило да видим светло, то мој мозак покушава по последњи пут да ме насмеје. Осећај пропадања је разарајући, још увек држим ваздух, немам снаге да га пустим, јер сам још увек у оку твом.

   Осећам како не тонем више, крећем се у страну, полако отварам очи и видим маску и непознато насмејано лице. Добијам дисаљку и почињем да дишем, најзад се плућа пуне свежим кисеоником. Шта ли се догађа? Примећујем још два рониоца, ухватили су ме и полако извели из потонулог брода. Још увек је превише мрачно, види се само оно у шта упере своје батеријске лампе, ово није наша опрема. Опустио сам се, чини ми се да ови људи знају шта раде, били су веома тактични, нису правили сувишне покрете. После декомпресије изронили смо на површину, имао сам шта да видим, огроман војни брод је стајао педесетак метара од нашег спасилачког брода.

   Када су ме извадили из воде и положили на палубу нашег брода прво су ме умотали ћебићима а онда тек скинули маске. Приметио сам да је на палуби само мој тим, где су остали? Онда ми је један од тројице рекао, приметивши мој збуњен израз лица, да су цивили на војном броду и да их тамо лекар прегледа, затим је предложио да и мене одведу. Одбио сам, јер је један од чланова мог тима лекар, покрпиће ме некако.

   Полако сам устао, још несигуран на ногама, и пружио им руку, захвалио се од срца на помоћи и спашавању мог живота. Сачекали су трен, затим се насмејали и салутирајући рекли: “Била нам је част да због Вас заронимо, драго нам је што смо стигли на време”. И мени је било драго што су стигли на време, јер овакав залазак сунца је стварно штета пропустити.

   Враћамо се назад у луку, сад сам већ загрејан, вратио се осећај у тело, сада све ужасно боли, али добро сам. Лекар ме је питао како сам успео толико да издржим, били су сигурни да сам мртав, само сам му рекао: “Био сам изгубљен у њеном оку, тамо где ми нико не може ништа, тамо где сам на сигурном”, само ме је чудно погледао и одмахнуо главом.

   Сада не могу да престанем да мислим на тебе, на то како ћу опет лећи крај тебе и поново се изгубити у твојим очима, љубави...

 

 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack