A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Velvet Underground

 

   Кратка биографија групе „Velvet Underground“ оличење је апсурда поп културе. На сцени су се појавили 1965, да би се до 1970. растурили, наизглед не оставивши трага у музици. Данас, „Velvet Underground“ се сматрају једном од оних група чији је утицај тешко преувеличати. Иако су били испред времена, те је њихове квалитете препознала тек наредна генерација музичара и критичара, данас многи њихови доприноси не делују толико револуционарни, будући да су уграђени у стандардан репертоар рок музике. Ипак, упркос значају, широкој јавности Velvet Underground ни данас нису познати и пре свега су духовна храна за аудиофиле.

   Групу су основали у Њујорку 1965. Лу Рид (Lou Reed) и Џон Кејл (John Cale). Кејл, натурализовани Велшанин, долазио је из сфере авангардне музике, из сарадње са великанима авангардне класике, Џоном Кејџом и Ла Монт Јангом. Рид је пре свега био песник под утицајем битника попут Бароуза и Керуака, са јасном визијом уличне поезије, а са конвенционалнијим рокерским приступом компоновању. Групу су заокружили гитариста Стерлинг Морисон (Sterling Morrison) и бубњарка Морин Такер. Рид је деловао као певач и соло гитариста, а Кејл, номинално свирајући бас гитару, често се прихватао електричне виолине. Чланови групе имали су обичај да се мењају на инструментима, те би Такер преузимала бас, Рид клавијатуре, а Кејл је свирао мноштво инструмената.

 

   Групи није ишло сјајно док нису упознали Ендија Ворхола, тада на врхунцу славе. Ворхол, предводник поп-арт покрета у сликарству, ширио је своја интересовања на друге области, продуцирао филмове и узимао уметнике разних провијенција под своје окриље у комуни коју је основао, популарној „Фабрици“. Цела "Фабрика", велики магацин-атеље насељен бизарним ликовима, личила је на некакву велику уметничку инсталацију.

   Ворхол је „Velvet Underground“, без сумње, видео као могућност да деловањe прошири и на музику. Сарадња је почела са Велветима као музичком пратњом Ворхоловим инсталацијама, а убрзо је сликар и званично постао њихов менаџер, те финансирао њихов први албум. Ворхолов услов био је да бенд сарађује са немачком манекенком и глумицом Нико (Nico, правим именом Christina Pfagen), која је хабитуирала у Фабрици надајући се музичкој каријери.

   Албум „Velver Underground and Nico“ ноторно је продат у свега пар хиљада примерака, у контрасту са његовим каснијим утицајем. Ридов рок са три акорда показао се погодном основом за Кејлове експерименте са текстурама, алтернативним гитарским штимовима и инструментима импровизованим од разних предмета. Морин Такер је била једнако индивидуална, свирајући бубњеве препознатљивим минималистичким стилом, користећи и нађене предмете, попут картонских кутија. Рид је често свирао у нестандардним штимовима који су давали егзотични призвук песмама попут „Venus in Furs“, „All Tomorrow's Parties“, или се упуштао у гитарске деонице налик на free jazz, са обилном употребом feedbacka, кaо у готово потпуно инструменталној „European Sun“. Електричну виолину, Кејл је користио пре као произвођача буке него као регуларан инструмент.

   Мада је наметнута сарадња са Нико учинила бенд незадовољним албумом, нема сумње да је смиреност коју је њен алт давао песмама био добродошао контраст Ридовом назалном, ироничном вокалу.

   Ридови текстови бавили су се, по први пут, градским аутсајдерима, фриковима, заборављеним слојевима друштва. Многе песме са албума биле су инспирисане ексцентричним ликовима који су пролазили кроз Фабрику. Дрога, о којој је рок до тада певао увијено и гламуризовано, у Ридовим текстовима је први пут представљена директно, као феномен али без моралног суда. „Waiting For the Man“ је описивала сусрет човека са својим дилером, а „Heroin“ је описивала неколико наркоманских епизода, увек почињући строфу спорим темпом, и убрзавајући како трип долази до кулминације. Рид се отворено бавио и другим контроверзним темама попут проституције и транвеститизма („There She Goes“) или садо-мазохизма („Venus in Furs“). Неки верују да је Ридова специфична перцепција света узрокована бруталним медицинским третманом електрошоковима који је преживео као дете, но биће да је цела епизода само мит који је Рид измислио.

   Оштро суочавајући лепоту са грубошћу, албум „Velvet Underground and Nico“, садржао је једанаест песама од којих се свака својом специфичношћу урезала у свест субкултуре. Лоша комерцијална прођа некад се објашњава судским спором око фотографије на омоту, али ни каснији албуми нису били успешнији, што сугерише да су Велвети једноставно били сувише хип чак и за шездесете.

   Албум запамћен и по Ворхоловом омоту са бананом у његовом типичном поп-арт стилу. Кору банане било је могуће одлепити да би се испод ње указала ољуштена банана боје коже.

   Упркос незадовољству бенда, нема сумње да је Ворхол био иницијатор њиховог пробоја, те финансијер који им је остављао широку ауторску слободу. Што се тиче Нико, индикативно је да је Рид и касније, за мелодиозније нумере којима није одговарао његов вокал, ангажовао мекше гласове Кејла, Такер или Дага Јула. Ипак, бенд је раскинуо сарадњу са Ворхолом и Нико пре снимања другог албума.

   „White Light/White Heat“, слободно се може рећи, био је још херметичнији од првог. Опет су били присутни Кејлови атонални експерименти и Ридова хаотична гитарска сола. Албум је био агресивнији од претходног, као у песми „I Heard Her Call My Name“, где Рид стихове изговара неразумљиво, као у несвесном стању. Као пример експеримента са стерео звуком, у песми „The Gift“ са левог звучника може чути Кејл како са својим Британским акцентом рецитује Ридову кратку причу, док се са десног чује комплетна инструментална нумера.

   На овом албуму са само шест песама, централно место има седамнаестоминутна „Sister Ray“. Како већ легенда каже, песма је снимљена из једног покушаја, са свим грешкама и фалшевима забележеним на албуму, а кажу да је због буке и какофоније, сниматељ напустио студио у сред снимања.

   Радије него директни и социјални као на претходном албуму, Ридови текстови су на „White Light/White Heat“ залазили у зону криптичних и надреалних, загонетнији него раније скице из Њујоршког живота, мада је препознатљив црни хумор још био ту.

   Како ни други албум није остварио комерцијални успех, тензије у групи расле. Док је Кејл инсистирао да се настави са интензивним експериментисањем, Рид је желео смиренији, комерцијалнији албум. Но, Рид је до тад већ преузео улогу неприкосновеног вође, што је резултирало отпуштањем Кејла из групе, чиме се завршава интригантнија, иновативна фаза рада групе.

   Албум „The Velvet Underground“ снимљен је пошто је у бенд примљен Даг Јул (Doug Yule). Албумом релаксиране атмосфере доминирао је низ лаганих песама, док су оне брже су вукле ка фолк утицајима, а чак и „Murder Mystery“, најсличнија стилу са другог албума, преферирала је клавир уместо гитарске дисторзије.

   Ипак, далеко од просечног поп албума, продукција је била крајње сведена, а контроверзу је изазвао пригушени микс који је чинио да бенд звучи као да свира „из плакара“. Ово је по Лу Ридовом виђењу био контраст ранијим, разузданим аранжманима. Упркос првобитној слабој прођи, песме попут „Pale Blue Eyes“ или „Candy Says“ данас су класици, а каснији, конвенционалнији микс албума доступнији је од оригиналног, пригушеног, што многе фанове нервира.

   У периоду око 1969. године, бенд је снимио већи број песама у припремању новог албума. Међутим, издавачка кућа MGM раскинула је уговор са њима у процесу кидања веза са свим групама које су се бавиле контроверзном тематиком. MGM је, ипак, задржао све снимке које је група направила и загубио их на дуги низ година. Но, свака велика група има неки свој изгубљени албум. Овај материјал нађен је петнаест година касније, случајно, приликом припремања box-set издања, и објављен на два постхумна албума: „VU“ и „Another View“. До тада, међутим, многе песме биле су већ познате јавности јер их је Рид објавио на својим соло издањима. Ипак, ови албуми сматрају се равноправним у опису групе, због квалитета музике који је на нивоу официјелних албума.

   Четврти, „Loaded“, по признању групе, био је покушај да се на мишиће направи хит албум под притиском менаџера, те су песме попут помодно психоделичне „Who Loves the Sun“ или рок стандарда „Sweet Jane“ биле кројене са циљном публиком у виду.

   „Loaded“ је први у дугом низу албума класичног рока које је Рид написао, и као такав донекле се не уклапа у опус Велвета. Овај албум ипак је омиљени многим фановима Лу Ридовог соло рада, што је разумљиво будући да је Џон Кејл ипак био централна фигура првог периода.

   Рид је напустио групу месец дана пре него што се албум појавио у продавницама, разочаран комерцијалним неуспехом и неслагањем са менаџером. Уместо да се група, са одласком обојице кључних аутора, распусти, централно место преузео је најсвежији члан Даг Јул, који је већ раније делио вокалне дужности са Ридом.

   Јул је осигурао себи место једне од стереотипно омражених фигура у рок митологији писањем и снимањем албума „Squeeze“. Овај албум снимљен је под именом „Velvet Underground“ 1973, пошто су се сва четири оригинална члана већ разишла.

   Због ових околности, „Squeeze“ је, наравно, омражен од стране фанова групе и виђен као покушај да се од стране Јула и тадашњег менаџера злоупотреби нарастајућа репутација групе. Албум се често изоставља из биографија групе Посматран као Јулов соло пројекат, „Loaded“ би прошао боље јер, иако је Јул био миноран аутор у поређењу са Ридом или Кејлом, ради се о издању не лошијем од многих комерцијалних mainstream рок албума.

   Остваривши четири драматично различита албума у кратком периоду, „Velvet Underground“ су осигурали утицај на широк спектар жанрова. Први албум, заједно са конкурентним радом групе „The Stooges“, утемељио је гаражни рок и алтернативну музичку сцену. Бруталност „White Light/White Heat“ сматра се једним од кључних утицаја на панк покрет, а трећи албум као утицај цитирају камерни инди-рок бендови. Прљава, неисполирана продукција била је утемељење lo-fi поетике, а Кејл се због својих доприноса сматра праоцем рок-авангарде. У скорије време, са својим интересовањем за текстуре, дисхармонију и drone, Велвети се сматрају и претечама пост-рока.

   Стил свирања Морин Такер показао се утицајним на касније бубњаре гаражног и алтернативног рока, мада често и оспораван због сведености на основе. Као идола је наводи једна друга позната бубњарка, Мег Вајт из „White Stripes“.

   "Velvet Underground“ су имали нарочито јак утицај на касније њујоршке групе попут „Talking Heads“ или „Television“, припаднике no wave покрета, те касније „The Strokes“. Ово није чудо будући да су поменути бендови израсли из активне њујоршке музичке сцене која негује заоставштину свог најзначајнијег бенда из шездесетих.

   Џон Кејл никад није остварио значајан комерцијални успех, будући да је његову каријеру обележило непрестано неодлучно лутање између класичне музике, прото-панка и мрачних, херметичних албума с једне стране, и неуспешних комерцијалних поп покушаја с друге. Ипак, његов ранији рад учинио је да га касније генерације експерименталнста ставе на пиједестал, а међу бројним албумима свих могућих жанрова, нашла су се и ремек дела, попут „Paris 1919“ или „HoboSapiens“. Кејл је био успешан и као продуцент неких од кључних панк и new wave албума попут „Horses“ Пети Смит или деби албума „The Stooges“ и касније „The Smiths“.

   Нико је наставила музичку каријеру албумом „Chelsea Girl“, који је, иако су део материјала написали Рид и Кејл, био пре свега даљи Ворхолов покушај да од Нико направи поп звезду. Незадовољна овим музичким правцем, као и премалим утицајем на снимање албума и она прекида сарадњу са Ворхолом и снима низ нео-класичних експерименталних албума на којима адекватно доминира њен дубоки вокал и деонице на мини-оргуљама. Кључни сарадник на овим албумима, продуцент и коаутор песама, био је Џон Кејл.

   Њена каријера окончана је смрћу 1988. од последица пада на улици.

   Лу Ридова соло каријера почела је незапаженим првим албумом, који је донео збир неискоришћених Велвет композиција. Комерцијални успех десио се када је Дејвид Боуви, тада глам рок звезда у јеку „Зиги Стардаст“ периода а осведочени фан Велвета, продуцирао Ридов албум „Transformer“ у глам-рок маниру. Албум је донео највеће хитове у Ридовој каријери, „Take a Walk On the Wild Side“, „Satelite Of Love“, „Perfect Day“...

   Незадовољан Боувијевим планом за нови, гламурозни ток његове каријере, Рид се после јавне свађе са овим вратио у окриље алтернативне музике херметичним тематским албумом „Berlin“ који је, чини се никад суморније, говорио о Ридовим опресивним темама насиља и пропадања.

   Иако је Рид кроз непрекинут низ албума до данас остварио богат и довољно разнолик опус наклоњен базичном року као позадини комплексним, личним и приповедачким текстовима - чини се да је каријера остала обележена овим циклусом: увек када би неки албум остварио mainstream успех, Рид би се враћао са неприступачнијим материјалом свесно избегавајући да искористи комерцијални замах.

   Поред класика попут „Connie Island Baby“, „New York“ ili „The Raven“, нарочито место заузима „Metal Machine Music“, инструментални албум гитарског феедбацка. Рид је просто наслонио гитару на звучнике, окинуо је и пустио да вибрације из звучника изазивају вибрације жица и тако у круг, а он сам је затим напустио студио оставивши да се све то снима. Овај албум, који већина сматра неслушљивим, најчешће се отписује као шала, но Рид тврди да је у питању био искрен, мада промашен, уметнички експеримент. Понекад се, ипак, албум сматра значајним утицајем на noise и industrial жанрове, неоспорно је да се ради о албуму који је покушао да редефинише термин „рок албум“, а недавно је приређена и транскрипција ове композиције за симфонијски оркестар.

   Данас се Рид сматра једним од највећих, аутентичних америчких рок песника, неоспосном величином. Неоспоран је и његов незгодан карактер, те га пријатељи често описују као безосећајног или чак злог, у оштром контрасту са његовим емоционалним и интимним текстовима.

   Касније сарадње Рида и Кејла, попут концертних збивања или албума посвећеног преминулом Ворхолу, увек су потпаљивале приче о повратку Велвета. Старе тензије измећу њих двојице, чему је изгледа добрим делом кумовао поменути Ридов незгодан карактер.

   Шта се може.

 

 

 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack